Са свих меридијана . . .


Б Р А К

Кроз историју моногамија није увек била друштвена норма. Полигамија, формалан и неформалан брак, брак с више брачних другова, била су присутна у старих Јевреја, у древном Риму, међу Инуитима субарктичког подручја, а још налазимо у Африци, Азији и међу племенима Папуа Нове Гвинеје. Само једну трећину друштва чине друштва у којима је једино моногамија законити брак. Култура има велики утицај на оно што сматрамо прихватљивим / уобичајеним. Моногамија је модел за већину западних веза, она подразумева љубав, брак, осећања, деца, моћ, новац.

 

Полигамија (грч. πoλυ, γαμoσ – више бракова) је брачна веза једног мушкарца са више жена или обрнуто. Постоје три специфична вида полигамије: полиандрија (када жена има више од једног мужа) и полигинија (када мушкарац има више од једне супруге), и групни брак (нека комбинација полиандрије и полигиније). Супротност полигамији је моногамија.

Па да видимо како то изгледа:

Мосуо народ који живи на југозападу Кине око језера Лугу познат је по отвореном браку. 

За овај народ је такође карактеристичан класични матријархат где су синови подређени мајци. Отворен брак и слободна љубав су их удаљили од већинског кинеског становништва. Одрасли синови увече одлазе у другу кућу код љубавница са којим имају децу. Само жене имају своје спаваће собе у коју могу да дођу изабраници. Мушкарци смеју да преспавају, али у зору се морају вратити мајци. Мосуе то зову отвореним браком, нема брачних завета ни церемоније венчања. За многе друге културе венчање би био важан моменат, код Мосуа је тренутак када девојчица постаје одрасла особа. Девојчице са 13 година добијају своју собу и могу да изаберу свог љубавника. Жена може изабрати за једно вече једног партнера, сутрадан новог.  У њиховом речнику не постоји реч за брак, али постоји реч отац. Отац не учествује у васпитању деце, то чине ујаци, мајчина браћа. Кажу да такав живот има више предности: више слободног времена, мање напетости него да су стално заједно, мању финансијску зависност. Одвојен живот значи мање компликација, нема остављених жена и деце.

Мормони су развили јак осећај заједништва који произилази из њихове доктрине и историје. 

Током друге половине 19. века многи мормони су практиковали „вишечлани брак“, облик верске полигамије. Мормони посвећују много времена и средстава да служе својој цркви, а млади мормони често служе пуно радно време у прозелитским мисијама. Мормони имају здравствени код који саветује избегавање алкохолних пића, дувана, кафе, чаја и других супстанци које изазивају зависност. Они такође теже да буду врло привржени својим породицама, и одржавају јаке везе међу генерацијама и широм породицом. Мормони имају строг закон чедности, захтевајући уздржавање од сексуалних односа ван брака и строгу верност у браку.

У индијанском племену Сенека се сматрало нормалним да жена има два мужа. На северозападу Северне Америке у племену Тлингита, жена је поред мужа могла да има и љубавника и то је обично био девер. Слично је било и код становника Алеутских острва.

Код Инуита на Гренланду  је честа појава била да жена има два, па и више мужева.

Према извештају из XV века код Најара, али и других племена југозападне Индије, након обреда дефлорације жена је могла да одржава односе са сваким Најаром који би јој се допао. Заправо, жена би имала већи углед што би имала више мужева; обично би их било од пет до седам, а највише дванаест. Жена није одлазила њима, већ они њој и приликом посета били су у обавези да јој оставе накит, а њеној мајци неку тканину и тако је практично издржавали. Према старијем обичају, мужеви би живели са њом према унапред утврђеном реду, а остављали би оружје испред куће што би значило да је жена заузета. Заузврат она би им спремала храну и одржавала одећу и оружје. Отац детета би био онај кога жена одреди, али би деца живела са мајком. Женска деца би при томе имала право наследства, а мушка деца би наслеђивала ујаке.

Код Оранг Танијана на Малајском полуострву жене су могле да имају и по четири мужа истовремено. Слично је било и код племена на острву Борнеу у Индонезији.

На Маршалским и Маркешким острвима, према извештају из 19. века, скоро свака жена је имала два мужа, који су међусобно били браћа или пријатељи, али је жена могла узети и неког другог као помоћног мужа. Најчешће би је обојица просили истовремено, а који ће од њих постати главни одлучивао је материјални статус. Понекад се дешавало да жена изабере споредног мужа тек након ступања у брак са главним, али се дешавало и да други мушкарац отме жену и у том случају дотадашњи главни муж, уколико би желео да настави живот са женом, постајао је споредан. Жена би спавала између њих двојице. Према једном опису, сва браћа мужа би постајали секундарни мужеви, а све женине сестре секундарне жене њеног мужа, али то их није спречавало да ступају у друге бракове.

На Тибету, где жене уживају велику слободу, али и за још нека племена централне Азије и северне Индије, карактеристична је тзв. братска полиандрија, где брачни уговор брата који је ожењен, истовремено је и уговор његове браће. Код номадских племена у том делу, жена може имати, осим са деверима, односе и са пријатељима, а постоји и обичај уступања жене странцу због чега је овај у обавези да остави поклон. Према неким изворима, жена није у обавези са буде са сваким девером, већ само са оним којег одабере. У случају да муж нема браћу, у брачну заједницу могу да ступе и рођаци, а у Ласи и централном Тибету и свекар може да буде у том браку, па и мужевљеви стричеви. При томе сви мужеви живе заједно са женом у очинској кући, али онај који се одлучи на одлазак губи право на живот са њима. У источном Тибету, деца која се роде у таквом браку, најстаријег брата називају оцем, а његову браћу „малим“ очевима. Уколико жена остане удовица, на њој је избор са којим ће братом живети. Уколико се одлучи за најстаријег, млађа браћа задржавају право да живе са њом, али ако се одлучи за најмлађег, старија браћа неће имати то право.

Братска полиандрија је средином 19. века била заступљена и код индијских Сика. У Пенџабу су се удрживала браћа, полубраћа и рођаци, па и људи који нису у сродству како би оженили једну жену. Тада они сједињују и своја имања. Сама брачна права би се регулисала на разне начине, на пример, уколико је један од браће често одсутан на путу, приликом његовог кратког боравка, он би имао приоритет. Деца су припадала најстаријем брату, али би и друге називали очевима и била би поносна уколико би имала већи број очева.

Код Тода из Индије, браћа би заједнички просили младу, а прву брачну ноћ би заједно провели у шуми. Деца су припадала свој браћи, осим оног који напусти кућу, а према неким извештајима, прво троје деце би припадало најстаријем, друго троје млађем и тако редом. Супружници нису морали да буду браћа, већ је било довољно да буду из истог клана, чак и ако живе у различитим насељима.

У Ладаку у Индији, жена је могла да поред брака са више браће узме као допунског мужа, најчешће најмлађег брата из неке друге породице. Он није имао право да је напусти, док је она њега могла дарујући му овна или нешто новца. Уколико би постала удовица, могла је да се разведе од друге браће тако што би завезала тканином свој прст уз прст покојног мужа и онда би се та веза исекла.

У опису из 1402. године жене Гијанча на Канарским острвима су имале по три мужа од којих је сваки имао обавезу да се стара о жени, али и о мужу који ће га заменити.

У племенима Леле, Квилу и Касаји у југоисточном Конгу једна жена би постајала тзв. „сеоска жена“ (хохомбе) и само би она имала право да живи са више мушкараца. Она би била ослобођена тежих послова и уживала опште поштовање, као и њена деца.

Код племена Бобо из Обале Слоноваче уколико је имућна жена стерилна, она има могућност да „ожени девојку“ чијој породици даје надокнаду. Тада она постаје жена-„муж“. Девојка има односе са љубавницима, али они немају права на њу. Њен законити муж је заправо жена и према њој се поставља као према свом супругу, који има право и на децу коју је девојка родила. Та деца ову жену-„мужа“ и називају својим оцем.

Полиандрија је била присутна и у Европи. Према Полибију у Спарти је више браће имало заједничку жену. Такође, полиандрија се спомиње и у традицији германских народа, али и у ирским легендама. Братска полиандрија је била позната код Горала у Пољској, али и код старих Руса. У прилог томе сведочи уредба кнеза Јарослава из 11. века која изричито забрањује такве односе.

М У Ш К А Р Ц И,   Ж Е Н Е   И   Ј О Ш   Н Е К И . . .

“У свакодневном говору честа је употреба речи пол и род. Ови термини често се користе и као синоними. Међутим, та два термина не означавају исту ствар. Постоје два пола, и то мушки и женски, док родова има много више. Пол је, дакле, биолошка категорија и означава анатомско-физиолошке карактеристике појединаца, делећи их на мушкарце и жене. Род, са друге стране представља социопсихолошку категорију, а то значи да је род субјективна идентификација појединаца по питању припадности одређеном роду. У многим друштвима места има само за ова два пола, све више од тога је табу. Али у неким друштвима род одређују обичаји, култура и понекад појединци морају да прекораче те границе да би удовољили уобичајеним уверењима.

Случајева да се људи који су по рођењу мушкарци осећају женом, и обрнуто, или да се не осећају ни мушкарцем ни женом постоје од када постоји људска цивилизација. У предмодерним и традиционалним заједницама они су били мање стигматизовани и маргинализовани него у модерном друштву. Ти појединци су имали јасно одређене норме понашања и сматрани су истовремено и мушкарцима и женама, а понекад су чак третирани и као божанства. Таква позиција омогућавала им је да носе и мушке и женске улоге, што је велико олакшање. У средњем веку и касније положај трећег рода постаје знатно угроженији, њихов статус опада и постају маргинализовани“. (Дејан Алексић, студент социологије)

На северу Албаније, у подручју Кукес живот се већ вековима одвија исто. У овој изолованој заједници традиција тешко одумире. Овде још влада етички кодекс одређен још у средњем веку. Улоге полова строго су дефинисане. Мушкарци имају и политичку и друштвену власт. Жене живе подређено, али и у том ултраконзервативном друштву има места за трећи род. Ради се о “заветованим девицама“, женама које су замениле пол. Да би постала заветована девица жена мора да се заветује на целибат, женску одећу да замени мушком и живи као  мушкарац. Кад се заветује признају је као мушкарца, ословљавају је мушким именом, чак могу да преузму главну улогу у породици. Зашто би жена то урадила у тако конзервативној средини? Одговор се налази у закону Канун који је написан у 15. веку по коме је жена имала мало права: сматрана је власништвом, бивала је купована и продавана. По том закону само су мушкарци могли да наследе породични иметак. Али ако није било мушких потомака, жена је могла да затражи наследство ако промени пол и постане заветована девица.

Овај феномен познат је и у пределим Црне Горе и Косова. Жене које преузимају ову улогу у овим пределима познате су као вирџине. Називане су још и тобелије, остајнице, а било их је код православаца, католика и муслимана. За последњих 200 година забележено је нешто више од 150 таквих случајева. У данашње време вирџине су пред нестајањем: колико је познато, у Црној Гори остала је само једна – Стана Церовић, док их у Албанији има отприлике пар десетина. За већину вирџина карактеристично је да су гајиле неку врсту нетрпељивости према женама, што се доводи у везу са доминантним патријархалним менталитетом, као и потребом да и тако потврде своју улогу мушкарца. Према женама, као нижим и слабијем роду, показивале су презир и надменост. (Блиц, 15. 08. 2010.)

    

Хиџре у Индији су вероватно најпознатије особе трећег рода у модерном свету. Процењује се да у Индији постоји између 5 и 6 милиона хиџри. То су биолошки мушке особе које носе женску одећу и себе не сматрају ни мушкарцима ни женама. Покрет хиџри је имао кампању за признавање законског статуса особа трећег рода и године 2005, формулари за издавање пасоша у Индији су промењени тако да укључују три опције за пол: М, F и Е (мушкарци, жене и евнух). Новембра, 2009. године индијске власти су се сложиле да омогуће уписивање треће опције у идентификационе карте за гласање у току избора. Осим мушког и женског пола било је могуће заокружити и О (other – друго).


На полинежанском острву Самоа, у Јужном Пацифику, постоје особе које зову фафафине. То су мушкарци одгајани од детињства да буду и преузму улогу жене. Због помањкања женске радне снаге за послове чишћења и кувања, ови дечаци су одгајани за улогу жена. За себе кажу да нису хомосексуалци иако имају сексуалне односе са хетеросексуалним мушкарцима, никада са фафафина мушкарцима. Себе сматрају трећим родом.

Фафафине на Самои доживљавају као равноправне чланове друштва, једнаке женама и мушкарцима. Тако је и Џони Џеја Сејилуа рођена као мушко, али се осећа, одгајана је и о себи говори у женском роду. То јој (му), наравно, не смета да добро игра фудбал и нико је због тога не гледа с подозрењем.

Буги је назив за групу номадских народа који живе у југозападном делу индонежанског острва Сулавеси. Род одређује култура а на Сулавесију, Бугији верују да осим мушкараца и жена постоје још три пола. Бису – особе које отелотворују и мушкарце и жене, веома су цењени; калали – биолошке жене које живе као мушкарци; калабаи – мушкарци који живе као жене. Бугији сматрају да је за склад у свету потребан суживот свих пет родова, што се приписује првенствено верским разлозима.

К О Н Т Р А Ц Е П Ц И Ј А

Страх од нежељене трудноће уз страх од полно преносивих болести су два најчешћа разлога која умањују уживање у сексуалним односима код многих парова. Заштита од нежељене трудноће или познатија као контрацепција није проблем са којим се сусрећемо од скоро. Људи су се почели веома рано у нашој цивилизацији бавити овим проблемом. Занимљива је историја контрацепције…

Још у старим медицинским текстовима Египћана, Јевреја, Грка и Римљана описане су разне методе спречавања зачећа. Рибљи мехур био је претеча презерватива још од античких времена. Најстарија илустрација кондома од животињског црева стара је више од 3000 година. Стари Египћани су прве облике презерватива правили од лана и папируса хиљаду година пре нове ере у циљу спречавања нежељене трудноће и полних болести.

Египћанке су прве почеле да користе животињску балегу (најпре од слона, а затим и крокодила) за спречавање нежељених трудноћа, у комбинацији са медом и још неким састојцима који су се уносили директно у вагину.

За контрацепцију су такође, коришћени разни чајеви и биљке: сок од лимуна и дивља шаргарепа. Жене у Византији скупљале су морске сунђере, умакале их у лимун и стављале у вагину, жене у древној Кини пиле су живу, а Индијке семе шаргарепе.

У Аристотеловој књихи “Historia Animalium“ која датира из 4. века пре нове ере пише: “Неки спречавају зачеће подмазујући материцу на коју падне семе уљем кедра или тамјаном помешаним са маслиновим уљем“.

Предлагане су и за нас данас потпуно невероватне методе контрацепције.

Грчки лекар Соранус написао је један од првих гинеколошких приручника. Он је саветовао да би жена требало да заустави дах током ејакулације, да забаци главу уназад и да затим брзо устане, седне савијених колена и натера се на кијање. Тако би, по његовом мишљењу, избегла зачеће. Или да девојка након секса скочи унатрашке седам пута како не би затруднела.

Римљани су наводно израђивали кондоме од мишићних тетива убијених непријатељских војника. У средњем веку били су популарни талисмани, попут костију црних мачака које су се носиле око врата, восак из магарећих ушију, итд.

Најранији докази употребе кондома у Европи долазе са приказа на пећинским цртежима у Combarelles у Француској.

У 18. веку појављују се кондоми направљени од животињског црева. Били су прилично скупи, што је за несрећну последицу имало њихову вишекратну употребу. Ова врста кондома је у то време описивана као “оклоп против задовољства а паукова мрежа против инфекције“. Гумени презерватив развијен је непосредно након појаве вулканизације. Како се технологија производње гуме унапређивала, тако су и кондоми постајали све поузданији, удобнији и разноврснији. Кондом је највероватниј добио име по извесном доктору Кондому који је британског краља Чарлса II опскрбљивао овим контрацептивним средством.

У Торонту постоји и Музеј историје контрацепције са више од 600 експоната прикупљених из свих делова света.

Људи су експериментисали са разним методама како би спречили трудноћу, а нека од тих средстава примењују се и данас у појединим деловима света: мокрење после сношаја, предозирање витамином С, аспирином, мешавине различитих контрацептивних таблета, текила, Кока-кола, испирање вагине сирћетом или раствором соде бикарбоне, заузимање неуобичајених положаја тела или покушаји самоповређивања.

Јенс Бјере – “Последњи људождери“ – путопис (опис аустралијског номадског племена Ваилбри)

…“Дечак је имао петнаест-шеснаест година. Касно увече, пре него што је пао мрак, извршили су последњу операцију над младићем, после чега је постао зрео. Он је знао шта ће му се догодити. Сам је узео парче дрвета у уста и легао на леђа преко двојице других људи, који су се већ били наместили на колена и руке. Шта се догодило, тешко је објаснити изван једног медицинског форума. Да би младићу, не ускраћујући му сасвим могућност оплођавања, онемогућили плодност када то жели, једним оштрим каменом потпуно су расекли полни орган с доње стране до мокраћне цеви. Отвор при дну цеви држали су помоћу дрвеног штапића, да не би поново зарастао. Убудуће ће урин и семе излазити на овај отвор, који се налази с доње стране сасвим при корену органа. Само кад он прстом затвори овај отвор урин или семе пролазиће кроз полни орган на нормалан начин.

Младић није пустио ни гласа за све време операције, али се тешко одржавао на ногама после свега. Дрхтао је целим телом, које је било мокро од зноја, а полузатворене очи имале су болан израз.

Овај ужасни и чудан обичај има своје природно објашњење. Аустралијски урођеници су сигурно први примитивни људи који су увели ефективну контролу рађања. За њих је то био животни услов, пошто нису могли да се одрже са великим породицама у овим сунцем спрженим жутим пустињама. Они никада не би могли да се упусте у дуга лутања са много ситне деце – а поготову да нађу храну за њих. Природа овде прописује законе људима. Живот и природа су исто.“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s